Kada je 2012. godine, sa pravom osporavana vlast na čelu sa tadašnjim predsednikom Milanom Arsovićem odlučila da kupi zgradu Doma vojske, mnogima je pao kamen sa srca a pre svega nadležnima u prokupačkoj Narodnoj biblioteci “Rade Drainac” kojoj i dan danas svakodnevno preti iseljenje iz prizemnih prostorija suda.

Pričalo se da će tu biti mesta i za novu bioskopsku salu, radnike kulture u gradu, kao i za razne druge službe.

Kupovina 1.700 kvadrata na jednoj od najatraktivnijih lokacija i nekoliko stotina metara od centra grada za tada 57 miliona dinara, bila je jedna od boljih odluka tadašnje vlasti i jedna od retkih i pre a naročito posle toga, koja je po mišljenju većine stanovnika bila stvarno u interesu grada i građana.

Tadašnji ministar vojni, takođe osporavani Dragan Šutanovac je na neki način posredovao i pomogao da se završi ceo postupak imovinsko pravnih odnosa i zgrada je prešla u vlasništvo opštine. Isplaćena je i prva rata.

Međutim, kasnije se zbog nedostatka novca stalo sa isplatama, ali je zgrada ostala u vlasništvu lokalne samouprave.

Nakon smene lokalne vlasti “uhlebljenjem nekoliko srećnika” iz SNS i opstanka većine preletača iz svih stranaka dotadašnje vlasti, decembra prošle godine odbornici SO Prokuplje usvajaju odluku u kojoj se traži produženje roka otplate od države koja je zapretila raskidom ugovora.

Za lokalnu samoupravu je ova zgrada od velikog značaja jer želimo da objekat koji se nalazi u užem centru grada iskoristimo za potrebe opštine i biće namenjena za smeštaj mnogih opštinskih službi za koje sada plaćamo zakupninu, čime će se uštedeti znatna sredstva iz budžeta – komentarisali su tada “eksperti” aktuelne vlasti. 

Ali, ne lezi vraže… Za samo nekoliko meseci, isti „eksperti“ iznose potpuno drugačije mišljenje i stav za istu zgradu.

Zgrada je rujnirana, naše službe su procenile da je nemoguća adaptacija, da je pravljena namenski i da se za druge svrhe ne može upotrebiti, da je skupo plaćena i da se ne isplati, te da je najbolje prodati je – novi je stav nadležnih nakon prespavanih nekoliko meseci.

U stvari, ispada da je to još jedna u nizu “dovitljivih” odluka da bi se kupilo vreme da država ne vrati zgradu u svom posedu, a da je lokalna vlast u međuvremenu proda privatnom licu.

Da se izrazim policijskom terminologijom, “postoji osnov sumnje da se neko možda tu na ovaj ili onaj način ugradio i profitirao”. Ali to je već u domenu drugih službi…

Ovakvih  odluka poput one o oduzimanju mandata odbornicima tako što ih postave za većnike pa smene, ili one o kupovini Toplice pa na kraju ni od toga ne bi ništa, ima na pretek.

Ljudi koji vode opštinu van zgrade opštine a kriju se iza preletača koji sve aminuju, po starom i dobro oprobanom receptu misle da se pojedinačna odgovornost može sakriti iza dizanja ruke većine odbornika u skupštini SO Prokuplje, koji ruku na srce ni sami ne znaju u kojoj su stranci, na čijoj listi su bili a čiji su sada.

Ono što običnim smrtnicima preostaje je da se molimo bogu da nekom “biznismenu” ne zapadne za oko naša privatna imovina ili ne daj bože da mu padne na pamet da poveže svoju imovinu u jednu celinu i ponudi se da kupi zgradu opštine Prokuplje, Muzeja i dr.

Ljudi koji trenutno odlučuju "kad će kiša a kad sunce" u našoj opštini, ili ne žive u našem gradu ili se pripremaju da nakon “uspešne karijere” odu na veću funkciju i u veći grad.

Oni ambiciozniji sanjaju da ostvare večiti san svakog provincijskog funkcionera i političara i presele se u Beograd.

Dakle, kako nam danas ne treba zgrada Doma vojske, tako nam sutra neće trebati ni ostale zgrade i institucije.

I onako se odluke ne donose u tim zgradama i institucijama, već u krugu nekoliko ljudi koji su se zaigrali i misle da mogu sve, da rešavaju, razrešavaju, odlučuju, postavljaju, zapošljavaju, smenjuju… Lepo im je u ulozi gospodara, zaboravljajući da će kad tad neko i te njihove “bezgrešne” odluke preispitivati, jer “ko ne plati na mostu, platiće na ćupriju”.